Удружење грађана Српска ћирилица

Средачка 2, 11000 Београд, Србија, Србија и Црна Гора

Телефон: (+381 11) 444 66 58, Е пошта: cirilica_srb@yubc.net

Рачун: 205 - 59916 - 81 (Комерцијална банка ад, Београд)

Удружење СРПСКА ЋИРИЛИЦА је нестраначка и непрофитна организација отворена за све грађане и све људе добре воље који користе српски језик, без обзира на узраст, пол, нацију, веру и друге врсте одређења или припадности. Удружење окупља  љубитеље и поштоваоце ћирилице којима је на срцу модерна концепција културног, националног и државног идентитета овог поднебља.

 

Удружење СРПСКА ЋИРИЛИЦА се залаже за употребу српске ћирилице у државним органима, установама и организацијама на Уставом и законом прописан начин, као и за њену афирмацију и враћање у свеопшту употребу  у  свакодневном животу после десет векова потојања и развоја.

 

Деловање Удружења СРПСКА ЋИРИЛИЦА је усмерено на поштовање постојећих и доношење нових законских норматива о коришћењу српске ћирилице као јединог службеног и јавног писма српског језика. Двоазбучност у српском језику је данас без сличног примера у другим уређеним и нормалним државама. Она је производ политичке интервенције у српски језик, чији је део било и ескпериментисање с његовим  називом, речником и правописом.

 

Српска ћирилица  са својим правописом заузима изузетно место у породици светских писама и представља нашу јединствену културну одлику која лежи у темељу нашег културног, националног и државног идентитета. Она је од непроцењиве и незаменљиве вредности за наше равноправно учествовање у стварању и размени културних вредности  и прожимање с другим културама.

 

Српска ћирилица је, после десет векова трајања и развоја, једна од најбитнијих културних одлика које нас представљају као пажње вредне, препознатљиве  и занимљиве другима. У скоро свему можемо и морамо да сустигнемо цивилизован свет – у областима технологије, технике, производње, образовања, рада, организације, квалитета, норми, али истовремено треба да сачувамо и заштитимо своје позитивне културне одлике да бисмо се могли сврстати међу културне и модерну  цивилизацију добро уклопљене нације.

 

 

 

 

ПИТАЊЕ ПИСМА СРПСКОГ ЈЕЗИКА НА ПОЧЕТКУ XXI ВЕКА

 

1. Питање писма српског језика је вероватно питање број један српске културе  у овом тренутку. Оно није, међутим, само културно питање, или питање како грађани као појединци пишу, већ је и  важно државно, демократско, правно, цивилизацијско,  национално, политичко, језичко, психолошко, породично и друго питање – оно постоји, прожима се и прелама се кроз све видове нашег друштвеног, професионалног и појединачног живота.

 

2. После друштвених, идеолошких, власничких, језичких и других лутања у склопу Југославије у претходном веку, Србија и њени грађани су с демократским променама почели да добијају  политичке, религиозне, грађанске и људске слободе и права којима се враћају у цивилизацијски круг земаља којем припадају. Вратило се  право на приватну својину,  право на избор своје политичке опције и испољавање религиозних уверења. Српски језик је, после интервенција у његов назив, речник, правопис и писмо,  добио натраг своје име, у речнику, на пример, враћено је ословљавање с господине и госпођо,  али му је из тог свеобухватног  експеримента остао и један велики терет од којег већ озбиљно посрће -  још једно писмо, тзв. латиница.

 

3. Опстанком и фаворизовањем тог другог писма опстају и велика неправда и пометеност у српском језику.  Грађани Србије нису имали много прилике да чују друкчију и неоптерећену реч о том питању. Држава се, у најмању руку, није мешала у свој посао. Највећи број носилаца политике, културе, информација и образовања нису у идеолошком замрачењу питања језика и писма успели да се издигну изнад понављања  овешталих  фраза, у оном облику у којем  су им биле утиснуте у свест. Тако су многи наши грађани убеђени и дан-данас да је двоазбучност корисна и да је то наша предност, да нас постојање другог писма приближава развијеном делу света којем тежимо, да нам олакшава учење страних језика, да је то друго писмо лакше и брже за писање, и друге нетачности.

 

4. Двоазбучност није особина ниједног значајног језика данас и ниједна држава у нашем цивилизацијском кругу није, и не намерава да уведе ту иновацију, иако су без сумње за њу чули. Напротив, оне нације које су заједно с нама уживале у тој  ''великој предности'' током трајања пројекта Југославија, чим су добиле прилику, одмах су је уклониле из својих језика. Из сопственог искуства знамо: двоазбучје у једном језику не може да опстане - на дужи рок, једно писмо уступа пред оним другим. Ми смо били у прилици да  направимо избор: или ћемо задржати писмо везано за језик јединственим правописом и уткано у сваки део културе и идентитета народа на овом простору током више од десет векова, или ћемо прихватити недемократски и идеолошки наметнуто писмо  с друкчијим правописом у којем постоје гласови који су представљени с два слова. Или писмо наше државе, цркве и народа, за које смо психолошки и емотивно дубоко везани, писмо наших споменика, натписа на зградама и  кућним вратима, наших најбољих писаца, научника, државника и уметника, наших документата, тапија, крштеница, личних преписки, писмо наслеђених кућних и јавних библиотека с милионима књига, или писмо које је увођено претњама и уценама преко телефона из канцеларија једине партије и идеологије током неколико деценија прошлог века.  Ни једна држава која посвећује дужну пажњу свом културном и националном идентитету  не би тако дуго затварала очи пред овим питањем и оставила га тако дуго нерешеним. Још имамо прилику да се заштитимо од својеврсног ''ауто-писмоцида'', али треба бити свестан да времена има све мање.

 

5. Нико се није приближио цивилизованом свету тако што је матерњи језик почео да пише писмом неког страног језика. Много је примера држава с брзим економским развојем које нису мењале своје битне културне одлике, па ни писмо (нпр. Јапан, сада Кина). Нико није научио неки страни језик брже и боље тако што је матерњи почео да пише писмом тог страног језика. Колико је Мађара научило нпр. француски језик само због сличности писама? Колико Хрвата зна португалски или норвешки због условне сличности писама? Је ли тај проценат већи него код народа, рецимо Бугара, који свој језик пишу ћирилицом? Кад је реч о међународним ознакама и симболима, они су исти у свим језицима који су их прихватили, и нико не мења писмо свог језика, нити уводи још једно цело писмо због њих. Ниједна друга држава није дошла на идеју да испуни права етничких мањина на матерњи језик и писмо тако што им је језик већине понудила на још једном писму. Напротив, учинила би им  свакодневни живот сложенијим и непривлачнијим –  – за које да се определе? Коначно, на компјутерима, а данас се припрема за штампу  ради искључиво на њима,  свака реч и сваки текст могу да се шире или скупљају према потреби, па питање простора који текст заузима у зависности од писма којим се пише постаје небитно.

 

Сваки рачунар може да користи ћирилицу и она је  писмо за сваку врсту технологије. Свету нас приближава упознавање и примена савремене технике и технологије, понуда квалитетних производа и услуга, усвајање и примена важећих стандарда и норми, мењање навика у мишљењу, раду и пословању, познавање страних језика, али и чување  и неговање сопственог културног наслеђа и идентитета и  заштита природне средине и природних ресурса од неконтролисаног економског развоја. Друге земље налазе начине да свој језик и  писмо представе и пласирају другима као културну вредност, а у међусобном општењу користе светске језике. Ни једној земљи није пало на памет да уведе или одржава још једно писмо у свој језик, из било којег разлога, јер то може да буде само штетно. Нигде у науци у језику, ни у једном раду било којег значајног лингвисте, не постоји цитат у којем се аутор позитивно осврће на могућност равноправног постојања два писма у једном језику.

6. У Србији употреба службеног писма зависи од политичке и личне воље државних службеника, а не од слова Устава. У појединим државним органима, институцијама, предузећима  и системима сваки службеник може да се понаша по принципу ''држава, то сам ја'', или ''историја почиње од мене'',  и у службеној комуникацији и документима користи и другима намеће писмо према свом личном или политичком избору и  сопственом, често ниском, културном и образовном нивоу. Ако грађанин дође у једну смену, код једног службеника, држава му преко таквог чиновника издаје документ на једном писму, ако дође код другог службеника, или у другу смену, иста држава му издаје исти службени папир на другом писму. На једном граничном прелазу је печат на једном писму, на другом прелазу на другом! Многи документи су истовремено на два писма, што често доводи до великих тешкоћа у разним ситуацијама. Од та два само  једно је по Уставу, али држава се не меша у своју надлежност и свој посао, и није јој стало до  тога шта грађани мисле о томе и како се осећају у пословима с њом. Које писмо ће бити на државној или градској телевизији, које се издржавају од пореза грађана, у државним системима, на факултетима, у МУП-у или суду, на пример, више зависи од политичке припадности  њихових тренутних управника  него од тога шта пише у Уставу и шта подразумева  цивилизовано понашање сваког писменог грађанина од културног интегритета. Грађани Србије на потрошачким производима које свакодневно купују често не могу да нађу и прочитају, чак ни као опцију, назив и декларацију о производу на свом матерњем језику и писму. Озбиљне државе такву произвољност, самовољу и поткопавање сопствених правних аката и културних темеља не толеришу. Демократија није неограничена слобода избора, и то мора да буде тако јер је у интересу свих.

 

7. Бројне су и озбиљне импликације ових питања. Држава којој није стало до тога како се поступа према њеним  грађанима и како се они осећају у у пословима с њом не може се звати демократском. Како се осећа грађанин када уђе у неку установу  која  по дефиницији треба да штити закон, као што је, рецимо, његов општински МУП, или суд, и види обавештења исписана на латиници и службенике који исписују државне формуларе и  документа на латиници -  кад одмах види да се у таквој установи крши чак и Устав? Зато овај проблем вапије за решењем на нивоу државе. Неразрешавање ситуације с постојањем два писма у једном језику Србију сврстава међу недовршене и незреле нације које се још нису разабрале у основним питањима свога културног идентитета и државне организације. Последице су горе и далекосежније него што се на први поглед може закључити. Било да се гледа из уже или шире перспективе, по временској вертикали или хоризонтали, двоазбучје  је не само нерационално и сувишни, већ и штетно.

 

8. Држава Србија  до сада није стигла да се на прави начин позабави овим питањем. Зато што је то тако, трпе и грађани и држава. С једне стране се свакодневно  крше  права и повређују осећања грађана, а с друге стране се омаловажава и  не поштује  држава Србија и њен Устав. Што се у приступању овом проблему више одуговлачи, теже ће га бити решити касније и последице ће бити горе. Два писма у српскoм језику постају све више основа за нову поделу међу грађанима Србије и дугорочно представљају потенцијалну опасност за њих и њихову државу. Све више је примера да у истој породици једно дете пише српски језик на једном писму, а друго дете на другом писму. У школама део ђака, или део наставника, на једном писму, а део на другом, неуставном. Већ има међусобних упозорења, убеђивања  и повишених осећања. Српске власти, српска политичка и културна елита и српски медији готово без изузетка доследно ћуте о овом питању. Политички представници грађана Србије не мисле унапред и важна питања не решавају стратешки. Свеједно је како гласе актуелне пароле ако иза њих стоји стари начин мишљења и поступања. Уређене земље које се заснивају на демократским механизмима и владавини права и закона не остављају оваква питања овако дуго  нерешена.

 

Закон који би регулисао јавну употребу српског језика и писма и закон који би санкционисао кршење Уставне одредбе о службеној употреби српског језика и ћирилице решили би питање наше ћирилице на квалитетан и цивилизацијски примерен начин. С разумним роковима за институције и предузећа, и доследним поштовањем Устава и закона, питање двоазбучја у српском језику би се успешно решило у кратком року.